Tour de Hague

Zamislite scenu sa Tour de France: n biciklista pedlaju ka zajednickom cilju, prestizu se, jure, sve misli im na put usmerene. E tako je meni ovde svaki dan, ja na mom vernom plavcu, sa sve stiklicama, suknjom i sminkom jezdim preko tramvajskih sina trkajuci se sa brojnim ambasadorima, politicarima i japijima ulicama Haga.

Samo, nije bas staza bez prepreka. Tako sam bar ja to mislila, kontajuci da semafori za bicikliste imaju neku svrhu. Da malo pojasnim: u trci ka poslu svako jutro, nas zilion u jednoj finoj grupaciji putujemo - i sve tako do prvog semafora. Tu stanem ja a moje jato oooodeeee. Hm! Sacekam ja zeleno, nakupi se tu nova grupa nas od 7 do 107, taman krenemo u trku, kad ono - novi semafor (da da, nije Hag ko Kosjeric, ne oskudeva semaforima, na nesrecu! ;)). I opet ista prica, ja stanem a svi mi se u brk (doslovno ;)) nasmeju i produze, vesto izbegavajuci da kolima pravo pod tockove podlete. I tako, moji vi, vec mesec dana. Zamislite kakvu frustraciju sam ja za sve to vreme nakupila... eeeeeleeeem...

Jedno jutro, vodjena multipraktik krilaticom 'ako ne mozes da ih pobedis, pridruzi im se', resim ja da se asimilujem. I to onako kukavicki: sama ja na semaforu, svetlo naravno crveno, a ulica za preci neka malena, kola zglave nigde. Okurazeno ja zapedlah i sva srecna skontah kakva je milina ignorisati semafor, kad me pretece ooogrooomaaaan pandurac na motoru (u strahu su velike oci!), izvadi stopka i naredi mi da se parkiram! Glb! Izdra se tu nesto na holandskom na mene 'gggrggggggGGGggkkkk', a ja iskusno 'trep trep kez kez' rekoh kako nista ne razumem jer eto teeek sto se doselih u civilizaciju, kolko sinoc. Covek ponovi na engleskom da imam pravo da cutim jer sve sto kazem moze i bice upotrebljeno protiv mene jer sam se oglusila o zakon i prebiciklala ulicu na crveno, najstrasnije ugrozavajuci i sebe i druge. Nije valjda da tome sluze te svetlosne dekoracije (trep trep)? Dzaba ti ulizivanje - rece sve veci covek - kazna 130e, vadi dokumenta i ne prenemazi se! Kgh kgh, oci se iskolacise, puls vec probio 150, smisljajuci strategiju za uteci pravo u kanal i plivajuci pobeci od zakona, cuh ja sebe kako objasnjavam coveku da u dzungli u kojoj ja eto ziveh kolko do malopre nikad semafora videli nismo i da to moje biciklo ama ima sopstvenu volju, ne bih ja nikad na crveno a eto ono beeeezobrazno i da eto sve babe ovog grada bas briga za saobracajne propise pa ja mislila da tako mora.

Tu negde u petom minutu moje odbrane, smucih se konacno coveku pa me pusti bez pare i dinara, samo da me ne slusa vise. I tako ja zaradih 130 evrica, po principu 'non cash out is a cash in! ;))