Bolje je pokliznuti nogom nego jezikom

Probah večeras Blood Sausage*! Niti sam planirala, niti htela ikad u životu, čak mi umalo muka ne pripade kad je videh onako pečenu u radnji. Crn-crrrna, pa se prosto presijava, debela jedna kobasičetina, punjena pečenom krvlju, ma bljak. Tu ja javno izrazih svoje gnušanje nad istom, stadoh da upirem prstom, uzimajući taj straobalni izgled jednog prehrambenog proizvoda kao apsolutni dokaz potpune ometenosti Finaca**. Mlado devojče koje je radilo za pultom nađe za shodno da mi se obrati i opere svoju naciju od ljage. Ni deset minuta ubeđivanja o prihvatljivom ukusu te monstruozne namirnice nije prošlo, kad eto mene sa komadinom sporne krvave kobasice u ruci - devojče odseklo, zahtevajući bez pogovora da probam, rešilo i džaba da da, uživevsi se potpuno u ulogu branitelja nacionalne časti. Ja šta ću kud ću, ne mogu da uteknem, 2n očiju uprtih u mene, stadoh da se preznojavam, da se otkopčavam; onjuših grdobu - kad ono, poznat miris! Pokušah iz petnih žila da izvučem info o mirisu, ali mozak prestravljen stao, pa ni bit da pošalje. U zlo doba skontah - BUREK! Ljudi moji, bloody sausage miriše isto ko naš burek! I to onaj sarajevski, mesnat i masan, sa dosta luka i brašna. Isti miris! Is-ti! :)) Lakoma na dobar burek kakva jesam, zgutah onu kobasicu dok si reko keks, prosto se oblizujući. Prodavačica iskolači oči, u čudu se veselnica nađe, pa brže-bolje odloži onu kantu što je pripremila za bljuvanje. A ja se jednostavno zabezeknuh nad rođenim delom. Prosto me sramota bi od sebe same. Što doneh sud o hrani na osnovu izgleda, pa što doneh sud o hrani na osnovu mirisa, pa što uopšte doneh sud ;) a potom i probah nešto tako ogavno kao što je krvava kobasica i da zlo bude veće, još mi se skoro i svide! Znači - dno! Patos!

A da bih lepše ilustrovala našu staru krilaticu iz naslova, dopuniću post još jednom anegdotom iz moje živopisne svakodnevnice (hehe nije li ovo oksimoron?). Išli sinoć na kuglanje, ono fensi, sa sve kuglama u koje uguraš tri prsta i igraš u onim slatkim šarenim cipelicama. Elem, zaigrala se ja, pa u želji da oborim bar jednu keglu iz prve, pređoh spornu liniju koja razdvaja stazu za pešake od one za kugle! Umal vrat ne polomih!!! Vražji finci namazali stazu nekom uljčinom, nisu štedeli, poklizaše mi se noge, poleteh istovremeno i udalj i uvis; sve zvezde prebrojah aterirajući! Posledice i dalje trpim, ovo sve stojećki pišem, stolica mi više nije drug!

* mustamakkara - finci je jedu sa džemom od brusnica, o vajne li kombinacije!
** u radnju bejah otišla prosto ogorčena na moju cimerku, koja napravi prelepu ogromnu pitu popodne i ne ponudi me ni mrvicom da probam, čak ni nakon 5-ominutne ode koju spevah istoj! Grozni sebični Finci, pih! Neću ni ja njoj dati pasulja kad spremim idući put, e baš neću!

Živeo nama prolećno-uskršnji raspust i lenstvovanje ma koje sorte!

Nema veće lepote nego biti đak na raspustu! :)
Znaš da ćeš da zagineš čim raspust prođe, ali brigu o esejima, glupavoj ideji za master tezu i sličnim tricama ostavljaš po strani i povazdan jednostavno ne radiš ništa. U ništa ubrajam: kontemplaciju o smislu života; tročasovno ogovaranje sa internacionalnim drugaricama svih mogućih plavuša na fakultetu, onako srpski sa sve kaficom; pola dana provedenog u šetnji po (azijskim etno) radnjama u potrazi za dimljenom kolenicom za suljpa (ne nađoh je, kvrazima) koji jedva čekam da spremam u nedelju - Easter edition, u čast naše indijske srpkinje koja je naučila na savršenom srpskom celom svetu da čestita Vaskrs!; gledanje Sweeney Todd mjuzikla - za ne propustiti, bez sve šale, Johnny Depp je skandalozno genijalan, ma koliko prilježno zli jezici pljuvali po njegovom liku i delu, ;) interaktivno online učenje kojekakvih bespotrebnih francuskih reči za raznorazne vremenske nepogode, najšire moguće članove porodice - čukundede, bele pčele i ostale, kancelarijsku opremu i materijal; bauljanje po Web2.0Net aplikacijama u potrazi ka kobigaznaočime - sve u svemu sve ono čime jedan prosečan sredovečni IT student može da popuni svoj dokoni dan! ;)

A kako se praznično provode moji domaćin Finci?
Uglavnom putuju okolo sa porodicama, posećuju svoje vikendice, oni bogatiji odu negde na jug, sunca malo da vide, da se dopune vitaminom D i time odlože suicidalne tendencije za koju još nedelju. Mnogo im je bitnije da okite kuće figuricama pilića nego farbanjem jaja da se bave. To su ionako naučili od komšija Rusa, pa ako ofarbaju koje jaje, to rade čisto za zabavu najmlađih, a jaje prethodno bušnu da mu izađe sadržaj, pa onda praznu ljusku farbaju flomasterima ili vodenim bojama. O muka mojih da pronađem kesice farbe i da mudro unapred kupim za naš praznik da imam, dok ovo ne otkrih! Kako mogu da ne budu kao mi, baš mi nije jasno!
Potom, zahvaljujući opet igleda Rusima, Finci su nekako uspeli da uskršnju tradiciju da upotpune vešticama i "lilanjem", pa obuku dečicu u kostime, kao za Helloween, opreme vrbinim grančicama - onima na kojima rastu "mace" (bemliga, ne znam kako se zove kod nas, na engl je pussy willow) kao vesnikom proleća i puste ih da posećuju komšiluk i trampe te grane za slatkiše, pevajući:
"Virvon varvon tuoreeks terveeks tulevaks vuodeks vitsa sulle palkka mulle."
U prevodu trt mrt, zdravlja koječega... grana tebi nagrada meni! Sretosmo baš ovu preslatku dečicu, spremnu kao zapete puške da zapevaju svakog časa puni iščekivanja, ali mi znali za jadac pa se dadosmo u beg pre nego što zaiskaše čokoladice od ubogih nas!
I još jedna, najbitnija čini mi se stvarka vezana za uskršnje praznike ovde - čuveni mämmi - jedan grdobni slatkiš (?!? O.o) napravljen od ražanog brašna, maltoze i vode, spakovan adekvatno u kartonsku kutiještinu, strukture vrlo nalik blatu, da ne kažem nešto gore. Spremila ja bila duplu šaku eura da se počastim mämmijem, da se to nedajbože ne propusti, misleći da ima da skapam od sreće jedući nešto kao ruski kvas samo u drugom agregatnom stanju, no na svu sreću kupile Tingting i Merie kutiju još juče, pa posle degustacije rešile sa e^n ( gde n teži u beskonačno) ljudi da je podele. Šta reći - interesantno jedno iskustvo beše to! Nema čime se nismo dovijali u nameri da zavolimo ovaj jedinstveno finski proizvod, potapali ga u slatku pavlaku, polivali stotinama grama šećera, probali čak i kao slano da jedemo, ispržili po jaje na oko uz to, ma džaba. Neeepopravljivo! Verovatno jedino Finskom istreniranom nepcu podnošljiv ukus! ;)

Preko leda do zvezda! ;)

Izašle Slavac i ja u dnevnim finskim novinama, i to na veeelikoooj slici! :D
Jes da tekst i nije baš hvalospev (naslov glasi: "Kao u Diznijevom Bambiju"), no ko se pomuči i uveća sliku ili još bolje ode na e-izdanje novina, a pri tom vlada finskim ko maternjim, shvatiće da smo mi opevane kao extra-klizajuće srpske dobročiniteljke koje kolegi stranom studentu iz Ugande pomažu da prekostane i ne polomi sve koščice na mršavnom mu telašcetu! ;)
No, kako god, slava nas nije zaobišla, naročito Slavu, koju danas tetkica u menzi prepozna sa slike pa, srećna što jedan selebriti kod nje u restoranu ručava, umal joj ne dade besplatno onu drugu času ruskog kvasa! ;) Moraće se sad neke veeelike sunčane naočare i neka marama za oko glave pazariti, da izbegavamo nasrtljive paparace i obožavaoce! ;)

E daaaaa, umal da zaboravim pomenuti, i Dane naš u novinama izašao. Doduše ne na ovako glamurozan način! ;) Dođem ja onako skrhana sa onog ferija, pre koga 200kg na leđima nosih trčeći po celoj Švedskoj (pogledati fus notu prethodnog posta), otvorim ulazna vrata i zatrpa me brdo pristigle pošte! Između ostalog prvi broj Magazina Erasmus Mundus studenata (što će reći nas) u kome, nećete verovati, Dane, naš Dane, člančinu neku od dveeee straaaneeee sa fensi nekim naslovom napisao i oni ljudi objavili! Oooo sreće i radosti moje, o ponosa li!!! Znači Dane - vrh! ;))) :) Čestitam ti javno!

A Tropical Paradise in Turku (nije oximoron, obećavam :))

Ni po dana nije prošlo od kako sam u Turku stigla*, nagnaše me mangupi da se okanem spavanja i preko mi potrebnog odmora i da lek za bol u leđima** tražim u SPA centru karipske tematike usred Turkua! Teško žabu u vodu naterati! Krenusmo iskusno, povedosmo Dževina - čovek sa Kariba, zna znanje! Tamo se obeznanismo od sreće: luxuz na sve strane, 8 bazena raznih veličina i tematskih celina, ugrejanih na različite temperature, gomilica pećina kojekakvih sa tuševima i mlazovima nekih toplih voda za masažu, nekoliko đakuzija - extra osećaj, ko u šerpi da sediš kao kesica čaja; 3 vodogana, što bi kod nas rekli - od kojih je jedan STRAAAAVAAAA: zove se black hole, što objašnjava i poentu. Uđeš u cevku i poletiš u mrakčinu i tminu, gde se samo povremeno pojave tačkice ili prugice nekih lampica! Osećaj je feeenooomeeenaaalan. Baš kako ja zamišljam putovanje kroz vreme! Hm, možda sa malo manje urlikanja i pištanja koje ljudi ispuštaju! Onda, sauna najlepša u kojoj bejah, sa nekih zvezdicama na plafonu, pa onda steam-sauna, mešovita, moraš da se ogoliš u njoj, ali ne vidi se prst pred okom od pare, pa ne smeta! E da, malo me šokirala golotinja svih tih žena oko mene, što u običnoj sauni, što u svlačionici i pod tuševima. Ali ti finci su toliko opušteni onako obnaženi, da se osećaš kao retardus kad staneš nešto kao da se sklanjaš i kriješ iza peškira... Kulturološka stvarka, nema druge!
Elem, sve u svemu, ne sećam se kad sam pametnije utrošila 8 eura i imala kvalitetnije kuvanje prstića! :) Ovo se mora barem jednom sedmično upražnjavati! SLIČICEEEE


*Ko nije upućen, ovde bio raspust, pa ja brže-bolje kući zbrisala, malo sunce da me ogreje! Usput doživela n pustolovina, putovala 11 sati desetospratnim brodom do Stokholma (a onda i natrag) kroz leeepi i prelepi švedsko-finski arhipelag, oduševila se Stokholmom, rešila da živim tamo, otišla kući JATovim avionom, srećna bila kad me neljubazne matore stjuardese nisu pretukle jer sam uz sok izvolela i kafu zatražiti, preslatko mi kućici bilo, povratak mi uobičajeno teško pao, onda lošom logistikom vođena uspela da se dovedem dva puta u situaciju da pređem n kilometara po nekoj buđavoj kišurini po stokholmskim ulicama sa ogromnim backpack-om na leđima, no upoznala neke super ljude u hostelu,
** pretrčala pod teškom turističkom spremom (preko 8 kg u velikom rancu + manji ranac prepun hrane + torbica sa literaturom za put, suvenirima i koječime) jedno 5km za 50ak minuta, uspela da uletim u feri bukvalno u poslednjem minutu - kao u filmovima, ja ulazim a vrata se zatvaraju a tamo Brus Vilis i tim šalteruša aplaudiraju dok ja padam ničice i ljubim prljavi tepih na brodu; preživela srčani udar za koji sam bila ubeđena da će potom nastupiti, rešila da ne živim u Stokholmu, tu se našao neki indijac sa 5 minđusa, kajlom i plavim najkama sa žutim znakom (čovek živi u Švedskoj, pa poželeo da najkama pokaže trud da se asimiluje) - isti Cigani Gimnastiko, koji je maltene rešio da me ženi kako me je video jer je neobično oduševljen srpskom sortom koju je u Skandinaviji imao priliku upoznati, pa sam morala da se krijem po najvećim brodskim budžacima i da se pravim da spavam bar pola puta, da izbegnem dodatno zagorčavanje života.